Biljana Vukčević (Sanjina venčana kuma)
Entered
February 7, 2019
from Beograd
Kako se oprostiti od čoveka kakav je naš Stanko Perazić?
Šta reći o takvoj ljudskoj veličini, a zadržati jasnoću izraza, britkost i lepotu pisane reči koju je on jako uvažavao, kojom se bavio i koju je voleo? Ostati potpuno jasan, iskren i ne biti patetičan, zaista je vrlo teško.
Želela bih da ovaj svojevrstan omaž našem Stanku bude verodostojan i iskren, da izbegnem opširnost, a da istovremeno istaknem sve što on kao izuzetna osoba zaslužuje. Osobine koje su ga krasile i u pravom smislu te reči bile utkane u njegovu svestranu ličnost i te kako su važne i značajne za oslikavanje njegovog raskošnog lika.
Šta od svega da izdvojimo kako bismo verno i istinski dočarali sve kvalitete njegove ličnosti, a da ovaj omaž ne bude manjkav?
U svima koji su ga poznavali i voleli, a takvih je mnogo, mešaju se osećanja tuge i boli što nije ovde, ali i osećanja ponosa na takvog velikog Čoveka sa ogromnom snagom intelekta i širinom koju je posedovao u svakom pogledu naučnog dometa... Uvaženi i poštovani istoričar, profesor, poznavalac svih svetskih društvenih prilika, inostrane i naše domaće politike...i još mnogo toga. U Sarajevu su ga cenili kao stamenog, razboritog i pred izazovima vremena ozbiljnog intelektualca, osobu od integriteta.
Istovremeno, on je bio jedan emotivan, pažljiv, osećajan, brižan i nadasve nežan otac, suprug i deda, izuzetno istančanih osećanja i ljubavi koju je širio svuda oko sebe. Naravno, pogotovo prema najbližim: svojoj jedinoj ćerki Sanji: biću slobodna da kažem koju je najviše i beskrajno voleo; odanoj, vernoj i dragoj supruzi Veri sa kojom je u predivnom braku punom ljubavi i razumevanja, proveo ceo svoj život.
Svojim unukama Ivanom i Tijanom se jako ponosio. Obožavao ih do te mere da bi zaista sve, ama baš sve učinio da one budu zadovoljne i srećne. Ta ljubav je, naravno, bila obostrana.
Dozvoliću sebi jedan lični i emotivni iskorak:
Predivni čika Stanko (kako sam ga ja zvala) bio je zaista izuzetan. Moju mladost provedenu u Sarajevu sa najboljom prijateljicom Sanjom u velikoj meri obeležio je ovaj divni Čovek. Sećanja na njega pričinjavaju zadovoljstvo. Dok smo Sanja i ja čavrljale u njenoj sobi, kucao je čika Stanko na vrata sa kafom u ruci i govorio: “Evo mene u cureću sobu“....mi bismo u toj curećoj sobi pili kafu koju je on skuvao i razgovarali o svemu, o obrazovanju i učenju, o izlascima i momcima...i mnogim drugim ozbiljnim temama, ali i o lepoti naše mladosti koju je čika Stanko razumeo, tako lagano usmeravao i voleo... A sve to sa predivnim osmehom i mudrim rečima i poukama koje i danas pamtimo.
Čika Stanko je bio čovek osmeha! Uvek je taj divni smešak bio prisutan na njegovom licu i krasio njegovu bezmalo zgodnu, stasitu, visoku crnogorsku pojavu, koja je zaista plenila svojom lepotom, jačinom, odmerenošću i bila primećena stalno i svuda, u svim njegovim životnim periodima.
Čika Stanko je bio čovek velikog duha, da, izrazito duhovit i sa svojim dosetkama, šalama, kratkim pričanjima, uvek nas je uveseljavao, razveseljavao, zabavljao i njegovo društvo je svima uvek prijalo. Svojom neverovatnom harizmom plenio je sve ljude oko sebe: kolege, prijatelje, rođake, stare i mlade..
Raspon i širina njegove ličnosti bili su zaista ogromni. Pravi intelektualac, istoričar, mi smo učili iz knjiga koje je pisao Stanko Perazić sa naslovom „Istorija“... On je bio u našem Sarajevu član Akademije nauka!
Zasluženo, naravno! Sve što je u životu stekao sa svojom suprugom Verom bilo je zaista zasluženo, pošteno i stečeno samo upornim intelektualnom radom. Bio je veliki Čovek, upravo zato što je bio skroman, voleo je da bude običan, kao i svi ostali ljudi oko njega. Bio je izuzetan istoričar koji je svoju stručnost iskazivao sa lakoćom i jednostavnošću.
Stanko je bio ličnost koja je i u ovom vremenu, uvek i u svemu umela da sačuva meru. Mera je bio i on sam: svojim intelektom, odmerenošću, skromnošću i izuzetnim ličnim moralom.
Ratne godine sa svim nedaćama i težinom koju rat donosi, sa svojom Verom u Sarajevu je dostojanstveno podneo i prošao moralno neokrnjen. Njih dvoje, uvek zajedno, i u ratu i u miru! Prihvatili su Toronto i navikli se na život u njemu. Samo da su sa svojom Sanjom i njenom porodicom, to im je bilo dovoljno za njihovu sreću. Skromnost je njihova vrlina!
Uvek i u svakoj prilici veliki i istinski borac! Hrabro, istrajno i sa jakom voljom se borio i sa brojem svojih godina u Kanadi i odvažno ih „nosio“.
Svoju ćerku Sanju je obožavao i govorio joj: MOJA SANJO... da, da baš tako: Moja Sanjo..... gledao u nju sa ponosom, divljenjem i ljubavlju, to se uvek videlo i osećalo, a njegova Sanja mu je to itekako znala uzvratiti i učiniti ga još srećnijim ocem.
Uvek se ponosio njome, sa razlogom naravno. Pa naša Sanja je uvek bila idealna djevojka, sada idealna ćerka, majka i supruga.
Moja draga Sanja, znam da si tužna, da patiš, da ti je teško, najteže, da je velika bol u tvojoj duši. Ogromna praznina je u tvom biću kada odlazi takav otac kakav je tvoj dragi tata Stanko! Znam da su tvoje misli usmerene samo na tvog tatu, da se ređaju slike, događaji, doživljaji iz svih perioda života. Od djetinjstva, mladosti, Sarajeva, rođenja Ivane, zatim Tijane, dolaska tvojih roditelja u Toronto, života sa njima, divnih trenutaka...i ko zna čega još... On je istinski delio sa tobom sve srećne trenutke u tvom životu, ali i one druge...
Da, tako je, dozvoli sebi da tako razmišljaš i sećaš se divnih dana provedenih sa svojim dragim i predivnim tatom: prepusti se emocijama do kraja...Zašto da ne...pa on je to zaslužio: da ga pamtiš, da se sećaš raznih trenutaka i sitnih i krupnih događaja i beskrajne sreće, ljubavi koju je pružao tebi i tvojim ćerkama...a pružio ti je zaista mnogooo te iste ljubavi, poverenja, snage da se izboriš sa problemima, osmeha koji si od njega nasledila, optimizma, radosti i vedrine koja je deo i tvoje ličnosti i koja uvijek isijava punim sjajem. Neka tako i ostane: ponos na tatu, optimizam, radost sećanja na njega, vedrina, osmeh koji obasjava divne uspomene. Neka ova osećanja budu jača od tvoje tuge!
Zaista moraš biti ponosna na takvog oca kakav je bio tvoj tata Stanko. PONOSNA: velika je to reč i neka ona prevlada u tvojim sadašnjim osećanjima.
Mislim stalno na tebe ovih dana. Šaljem ti najjaču energiju koja postoji da ostaneš jaka i da se nekako „nosiš“ sa svojim bolom! Žao mi je što nisam sa tobom, ali kao da jesam: mislim na tebe!
Iskreno se izvinjavam svima koji ovo čitaju na opširnosti i ličnom doživljaju, ali zaista sam iskreno volela ovog predivnog Čoveka i imala potrebu da napišem poneku reč...
Poklonimo se senima Stanka Perazića!!!
Biljana Vukčević, Sanjina venčana kuma
Beograd, 7. 2. 2019.
